O Krleži – Borislav Pekić – odlomak


Subota, 22. januar 1983. godine
Komentar i paralela 1935-1950-1983. Krležin govor od 1950. “O
parlamentarizmu i demokraciji kod nas”. Miroslav Krleža o
socijalizmu.
U Književnosti broj 12 za 1982. godinu, časopis objavljuje tekst Miroslava Krleže pod naslovom “O parlamentarizmu i demokraciji kod nas”, odnosno govor koji je Krleža održao u Radničkoj komori u Zagrebu 8. novembra 1950. godine. Ovaj članak se sa malim izmenama, premda se odnosi na medjuratnu Jugoslaviju, može primeniti i na situaciju socijalističke Jugoslavije osamdesetih godina. Krleža kaže: DALI-Don Quijote02
“(…) U toj ukletoj noći našeg parlamentarizma u kavalerijskoj jašionici kraljevske garde u ulici Miloša Velikog, kao udar vašarskog bubnja čula se grmljavina političko-poslovnih pojmova kao što su: turotaksis, malat, sekvestar, agrarna reforma, špirit, šume, Bor, afera sa železničkim pragovima, monopol šećera, opijum, Dunav, Drava, Sava, Markov protokol, sporazum, Našička afera, revizija Ustava, centralizam, Korošec na Bledu, ljubljansko jutro, činovnička vlada, Trepča, Jadranska plovidba, privilegovana Agrarna banka, itd, itd, (…)”

Ako bi ove pojmove zamenili sa nekim drugim, dobili bismo sliku našu danas. Onda bismo kazali, kao što je Krleža kazao. Govorili bismo o udaru vašarskog bubnja kojim se čuje grmljavina političko-poslovnih pojmova kao što su: reprogramiranje dugova, devedeset milijardi dolara deviznog debalansa, afera Djureković, bonovi ili ne, novi carinski propisi, kreditni sistem, afera ove ili one pljačke, Medjunarodni monetarni fond, kontrarevolucija na Kosovu, afera sa benzinskim bonovima, stabilizacija, afera Medenica, centralizam ili decentralizam, revizija Ustava, eksport, import, Milka Planinc u Ljubljani, itd, itd. U čemu je onda zapravo razlika. Krleža zatim kaže:

“(…) Sve je to jedno drugome podvaljivalo, sve je to gledalo jedno druge da urniše, i da ujduriše, da jedno drugo satre, da jedno drugome satera kuršum u grlo, da se dokopa mangupskog vodjstva, da zaradi, da zdipi, ako ne već pitu ono bar pitino dete. Ovaj naš južnoslavenski demokratski parlamentarizam nije nikakva garancija da se jašionica kraljevske garde iz ulice Miloša Velikog neće povampiriti. (…)”

Ovde bi moglo sve ostati, osim što bismo mogli kazati da se ovog trenutka ne plašimo nikakve kraljevske garde nego crvene garde i da je se plašimo čak i više nego što su je se plašili pametni ljudi 1945. godine. Krleža veli:

“(…) Sa mračnim inkvizitorskim Solunskim procesima, sa španjolskim ceremonijalom i kajmakčalanskim četničkim mentalitetom, sa abdulhamidskim carinicima i žandarima, korupcijom, sa neodržanim vladinim potpisima, ministrima defraudantima, itd. (…)”

Sad bismo mogli kazati: sa mračnim inkvizitorskim informbirovskim procesima, sa španjolskim ceremonijalom u Titovom dvoru, sa kozarskim partizanskim mentalitetom, i udbinskim carinicima i žandarima, korupcijom, sa ministrima defraudantima, itd. Šta bi se dakle i opet izmenilo? Krleža veli:

“(…) Ti bijedni političari nisu predstavljali nikoga pak ni same sebe, jer nitko od njih nije nikada imao nikakvog mandata. Pošto ta gospoda nijesu uopće imala nikakvog kontakta s masama, u ime čije su vodili tzv. politiku. Vodeći računa isključivo o svojim sitnim, merkantilnim interesima, rezignirano nevjerujući u socijalnu svest bilo čega što se zvalo masa, ti su mozgovi živeli od kompilacija najvulgarnije bečke renerovske propagande. (…)”

Ovde bismo mogli izmeniti samo poslednji deo rečenice i reći: ti su mozgovi živeli od kompilacija najvulgarnije marksističke propagande. Krleža zatim kaže:

“(…) Ako se pojam demokracije podudara s pojmom onog gradjanskog prava svakoga čoveka da može slobodno izraziti svoje uvjerenje i da slobodno može da kaže ne, ako je, dakle, demokracija

Ustavom zagarantovano pravo svakog gradjanina da može da negira ono što hoće, ako to parlamentarno pravo, pravo negacije po liniji svog uvjerenja, pravo poricanja, onda je pravo i smisao prave ove socijalističke demokracije u tome da svatko od nas može da izrazi svoju negaciju nad reakcionarnom i zaostalom prošlošću, koja bi se onog istog trenutka pretvorila u fatalnu stvarnost sadašnjosti, kada bi nestalo naše demokracije.

Jedini smisao ove naše današnje demokracije i jeste u tome što ona neće da se vratimo u prošlost, a jedina garancija da nas prošlost ne prevlada je naša slobodna subjektivna gradjanska demokratska volja. (…)”

I ovome bi se teško moglo išta dodati, osim reći da ovako shvatanje demokratije, tipično boljševičko shvatanje koje se svodi na nužnost jednog opredeljenja, karakteriše u stvari Jugoslaviju danas, kao što je karakterisalo 1950. godine.

Ako se može kazati ne, onda se može kazati i da. Ali se ne može demokratija svesti samo na pravo da se kaže ne i da se na taj način ona limitira zapravo na despotiju. Ali Krleža ovde nijednog trenutka u čitavoj ovoj tiradi ne shvata koliko je suštinski nedemokratski njegova misao u odbranu demokratije.

Napadajući leve i desne kritičare režima on kaže na jednom mestu:

“(…) Šta oni govore? Banana i datulja nema, a zato se kupuju glupe mašine zaostalim agrarnim, seljačkim zemljama: potpuno suvišni strojevi. Šta će nama ova glupa industrijalizacija kada ionako nemamo novaca da je dovršimo. (…)”

Eto, to je medjutim potpuno tačno. Šta će nam?