Kao jedan od najvećim međunarodnih festivala u regionu, prenosimo malo informacija o ovogodišnjem FEST-u sa predlozima filmova po kategorijama. Čitavi program možete naći na
Premda često slušamo o nekim slavnim danima FEST-a koji će se teško ponoviti, premda je poslednjih decenija imao i svoja bleda izdanja, ovaj festival još uvek predstavlja najbitniji događaj za ljubitelje filma u Srbiji. Zbog svog specifičnog položaja u godini, FEST ne može toliko igrati na kartu aktuelnosti, ali je zato dobra prilika za rekapitulaciju. Ako izuzmemo filmove koji su bili prikazani na nekim drugim festivalima (npr. FAF-u) i redovnim bioskopskim repertoarima, ostvarenja koja ćemo videti na FEST-u jesu, barem prema nekom opštem mišljenju, ono najznačajnije što je kinematografija iznedrila prethodne godine.
Kao i obično, imamo prilično bogat program u kome se pošten filmofil teško može razabrati, pa otuda i potreba za okvakvim listama koje barem donekle sažimaju ponudu. Moj izbor bazira se najpre na onome što sam do sada uspeo da pogledam i na onome što nisam ali verujem da može biti dobro na osnovu: 1) prethodnih filmova istog reditelja; 2) opisa filma, trejlera i kritika. Pošto ni ova lista nije naročito kratka (nekako sam uspeo da se zaustavim na 19 filmova), zarad preglednosti filmovi su izloženi prema selekcijama u kojima se nalaze.
GLAVNI TAKMIČARSKI PROGRAM
Začudna priča o militantnoj grupi tinejdžera u planinama Južne Amerike sve vreme oscilira između alegorije i realizma: na momente vam se čini da je smeštena u neku postapokaliptičnu budućnost, a na momemte da prikazuje postojeće stanje u određenim delovima ovog kontinenta. Takav koncept ima i neke svoje nedostatke, a meni se učinio i pomalo politički problematičnim. Svakako, ovaj film daje dosta materijala za diskusiju nakon gledanja, a vešta režija i upečatljiva fotografija čine da mu neke manjkavosti u priči oprostimo.
Priča se da je na festivalu u Veneciji deo publike bežao saovog filma ne mogavši da podnese količinu brutalnih i potresnih prizora. Međutim, slušali smo slične priče i o nekim ranijim filmovima, a nisam zapazio da je neko sa tih projekcija bežao, padao u nesvest ili povraćao. Kako bilo, čini se da bi ovo mogao biti jedan izuzetan film, kako estetski tako i sadržinski. Priča (od skoro 3 sata) prati lutanja jednog jevrejskog dečaka u toku Drugog svetskog rata po bespućima Istočne Evrope. Film je crno-beli, snimljen na 35 mm traci, te fotografija podseća na onu kakvu, na primer, možemo sresti kod velikog majstora Bele Tara.
Direktno sa Festivala u Berlinu stiže nam novi film Srdana Golubovića. Po onome kako ga je sam reditelj najavio (kao društevno-angažovan film sa slikom jedne zemlje koja se raspada) ne deluje da ćemo dobiti ostvarenje van granica očekivanog, ali bićemo zadovoljni ako je na nivou Golubovićevih prethodnih ostvarenja poput Klopke i Krugova.
Dovoljno je reći da je ovaj dokumentarni film režirao Mladen Đorđević, autor najboljeg domaćeg filma u poslednjih dvadesetak godina (Život i smrt porno bande).
GLAVNI PROGRAM – VAN KONKURENCIJE
Ovo nije preporuka za svakoga. Kristi Puju je ne samo začetnik rumunskog novog talasa, već je verovatno i njegov najradikalniji predstavnik. To znači: filmovi od po 3 sata, dugih i često statičnih kadrova, u kojima se “ništa ne događa”. U ranijim filmovima pratili smo potucanja junaka po bolnicama ili naprosto ulicama grada, a od njegovog prošlog filma (Sieranevada), Puju izgleda voli da okupi grupu ljudi u jedan prostor i onda ih pusti da do mile volje razgovaraju. I pored povremenog skepticizma, mislim da ovi filmovi nisu samo test izdržljivosti i da po gledanju pružaju osećaj punoće. A u ovom slučaju, naročito me je zainteresovalo to što je Malmkrog zapravo adaptacija filozofskih rasprava Vladimira Solovjova. Taman kad pomislite da Puju ne može pretencioznije…
Jednostavno, svaki film Roja Andersona treba pogledati, takvu vrstu doživljaja teško da ćete negde drugde dobiti. A teško je taj doživljaj i opisati. Reditelj koji uspeva da iznova snima jedan isti film, a da se to nikada ne oseti kao manjak inventivnosti, reciklaža i slično. O genijalnom formalnom konceptu njegovih filmova ne treba ni pričati – kome nije poznat neka pogleda bilo koji insert na jutjubu. Ako vas ti kadrovi sami po sebi ne ubede da kupite kartu za FEST, onda neće ni bilo šta što ovde napišem.
GALA by Knjaz Miloš
Čak i oni koji su već pogledali ovaj film kada se pred kraj prošle godine pojavio na torentu treba da to učine ponovo na FEST-u, iz dva razloga: 1) Zbog izvanredne fotografije koja pun potencijal postiže tek na velikom platnu; 2) Zbog simbolike i značenjske slojevitosti koja bi na drugo gledanje trebalo da nam pruži još.
Iako mislim da svaki film Terensa Malika treba ispratiti, ne mogu da prenebregnem činjenicu da je posle Drveta života ovaj reditelj zapao u neku vrstu stvalačke krize i ponavljanja. Međutim, sudeći po kritikama i trejleru, Ukradeni život predstavlja veliki Malikov povratak i treba ga ubeležiti pod obavezno za FEST. Čini se da je malo zauzdao neke postupke koji su već postali iritantni manir (snolika, fragmentarna naracija uz poetična voice-over šaputanja) i vratio se donekle realističnijem, ali ništa manje hipnotičnom stilu Tanke crvene linij
ISTINITA PRIČA O KELIJEVOJ BANDI
Film o Nedu Keliju, australijskom odmetniku iz devetnaestog veka, koji sa svojom porodicom od malena trpi raznorazne nepravde od strane predstavnika kolonijalne britanske vlasti što mu, ukoliko želi da sačuva minimum nezavisnosti i dostojanstva, ne ostavlja mnogo drugih životnih izbora sem onog kojim je krenuo. Reditelj se potrudio da pruži bogatu psihološku (naročito je interesantan Nedov odnos sa majkom) i socijalnu sliku, a da time ne optereti previše priču koja najpre zahteva akciju. Stilizacija je takođe na odmerenom nivou, s obzirom opet na to koliko ovakva priča jednostavno traži da bude bogato oslikana. Voleo bih da vidim ovakav domaći film o nekom našem hajduku.
Simpatična satira smeštena u vreme Drugog svetskog rata ispripovedana iz perspektive nemačkog dečaka opčinjenog likom Adolfa Hitlera, koji međutim saznaje da njegova majka u kući skriva jevrejsku devojčicu. Mnogi kritičari su povodom ovog filma videli priliku da pokažu kako su politički osvešćeni (a ispali su samo moralizatori), jer se ova tema tobože ne sme obrađivati na duhovit način.
FEST 48
Ovogodišnji FEST, za razliku od nekih prethodnih, u deficitu je sa hororima, ali to nije jedini razlog zbog čega ne bi trebalo propustiti ovaj film. Iza njega stoji rediteljski dvojac koji se u ovom žanru već istakao filmom Vidim, vidim (Ich seh, Ich seh/ Goodnight Mommy), pokazavši da pored veštog izlaganja i građenja napetosti, ume da priču obogati intrigantnim psihološkim slojem.
Mladi par koji želi da kupi kuću završi u bizarnom distopijskom naselju potpuno identičnih građevina iz koga zatim nikako ne uspeva da izađe. Ovo zvuči prilično zanimljivo i priziva raznorazne veze sa nekim drugim rediteljima i piscima. A može biti i plitko u pokušaju da putem nadrealne priče postigne društvenu kritiku, a pruži nam samo opšte mesto. Ali, mora se nekad i rizikovati.
FEST Fokus
Ne samo zbog mog interesovanja prema temama iz prosvete, već i zbog toga što nam u zadnjih par godina iz Hrvatske pristižu dobre komedije koje se bave određenim društvenim problemima, mislim da, iako nije obavezna, na Dopunsku nastavu treba otići.
Sudeći prema dosadašnjim njegovim filmovima (kratkometražnim i jednom dugometražnom dokumentarnom filmu Gora), Stefan Malešević odaje utisak autora koji prilično razmišlja o formi, prirodi filma generalno. Takođe, ne teži da se po svaku cenu dopadne prateći aktuelne tendencije, već pravi filmove u skladu sa sopstvenom vizijom o tome kako film treba da izgleda. Videćemo da li je Mamongom uspeo da se barem približi toj viziji.
Ovaj film mladog slovenačkog reditelja Gregora Božiča može biti jedan od onih festovskih aduta koji dolaze iz trećeg plana i izmame nepodeljene simaptije onih koji na tu projekciju nekako zalutaju. Najpre me je zaintrigirala priča koja se odigrava oko granice između Slovenije (tadašnje SFRJ) i Italije, jer se radi o jednom neobičnom području u kulturološkom, istorijskom i političkom smislu. Pored toga i samog zapleta koji zvuči primamljivo, na estetskom planu film deluje osvežavajuće i, na tragu magičnog realizma, ne plaši se da upotrebi raznorazne izražajne mogućnosti.
Ovogodišnji poljski kandidat za nagradu Oskar u kategoriji filmova van engleskog govornog područja pokušava, sa dosta uspeha, da obradi složene odnose vere i društva, sa fokusom na ustanove i institucije (u ovom slučaju crkva i kazneno-popravni dom) koje bi trebalo jednima da pomognu da prevaziđu određene traume, da se nose sa svojim bolom i skupe snagu da oproste, a drugima da pomognu da uvide svoje greške i pruže im novu šansu. Međutim, biće da taj idealni scenario ne fukncioniše tako u realnosti i da sistem pre teži da održi status quo nego da se zaista bavi problemima. Film se ovih pitanja dotiče kroz zanimljiv zaplet o mladiću koji izlazi iz kazneno-popravnog doma sa jakom željom i uverenjem da može biti dobar sveštenik, ali ta opcija u sistemu njemu jednostavno nije dostupna.
FEST KLASIK
Kopolino remek-delo uvek valja reprizirati, a kada imamo priliku da gledamo do sada neviđenu finalnu i restaurisanu verziju – onda se to ne sme propustiti.
ANDREJ TARKOVSKI: FILM KAO MOLITVA
Dokumetarni film o jednom od najvećih filmskih stvaralaca ikada, koji je snimio njegov sin Andrej Andrejevič Tarkovski. Teško da možemo očekivati da ovaj film po svom umetničkom dometu bude na visini onog dijaloga sa ocem koji je Tarkovski ostvario u svom genijalnom Ogledalu, ali ako je autor nasledio i zrno očevog filmskog umeća – biće dobro.
Možda i najbolji film Miše Radivojevića, sa izvrsnom rolom mladog Aleksandra Berčeka, najavljuje tematiku kojom će se Radivojević baviti i u svom kultnom ostvarenju Dečko koji obećava.
Preuzeto sa portala https://www.beforeafter.rs/kultura/preporuke-filmova-sta-gledati-na-48-fest-u/?fbclid=IwAR1GZyQIvDgfj5VsYOiGCZ8ROZwe-nlASyvH_F-b6YJiLWjsv-SRAx1-UUU