,,Bogovi, bogovi moji! Kako je tužna zemlja uveče! Kako su tajanstvene magle ponad močvara! Ko je lutao tim maglama, ko je mnogo patio pred smrt, ko je leteo nad ovom zemljom noseći na sebi prekomerni teret, taj ovo zna. Ovo zna umorni. I on bez sažaljenja napušta magle zemaljske, njene močvare i reke. On se lakoga srca predaje u ruke smrti, znajući da će ga samo ona uspokojiti.”
_____________________________

Verujem! – najzad je uskliknuo glumac i ugasio svoj pogled – verujem! Ove oči ne lažu! Ta koliko sam vam puta govorio da se osnovna vaša greška sastoji u tome sto potcenjujete značaj čovekovih očiju. Shvatite, jezik može da sakrije istinu, a oči – nikada! Postavljeno vam je neočekivano pitanje, vi čak i ne uzdrhtite, u sekundi ovladate sobom i znate šta treba da kažete da biste sakrili istinu, i govorite veoma ubedljivo, i nijedna bora vam se na licu ne pokrene, ali – avaj – uznemirena pitanjem, istina sa dna duše u trenutku uskače u oči i sve je gotovo! Ona je primećena, a vi ste uhvaćeni!
_____________________________

“Slušaj tišinu-rekla je Margarita majstoru i pesak je šuštao pod njenim bosim nogama-slušaj i uživaj u onome što ti za života nije bilo dato-u tišini. Gledaj,eno pred nama je tvoja kuća,kojom si nagrađen. Već vidim venecijanski prozor i lozu kako se vije do samog krova. Evo tvoje kuće, tvoje večne kuće. Znam da će ti uveče doći oni koje voliš,koji te zanimaju i koji te neće uznemiriti. Oni će ti svratiti,oni će ti pevati,videćeš kakva je svetlost u odaji pri upaljenim svećama. Zaspaćeš sa svojom izmašćenom i večitom kapicom, zaspaćeš sa osmejkom na usnama. San će te okrepiti,počećeš mudro da misliš. A da me oteraš, to više nećeš moći. Ja ću čuvati tvoj san.”
_____________________________
Tama, koja je nadolazila sa Sredozemnog mora, prekrila je grad koji je prokurator mrzeo. Iščezli su viseći mostovi koji su spajali hram i strašnu Antonijevu kulu… Nestao je Jerušalem, veliki grad, kao da ga nikad nije ni bilo na svetu… Pa, idite bestraga i vi i vaša nagorela sveska i sasušena ruža! Sedite ovde na klupi sami i preklinjete ga da vas oslobodi, da vam dopusti da udišete vazduh, da nestane iz vašeg sećanja!

Prebledelog lica, Margarita se vrati na klupu. riđi ju je gledao žmirkajući.
– Ništa ne razumem – tiho reče Margarita Nikolajevna. – …….
– Kakva gnjavaža… – progunđa riđi i progovori glasnije: – Oprostite, ali rekao sam vam da nisam ni iz kakve ustanove. Sedite, molim vas.
Margarita se bez reči povinovala, ali ipak, sedajući, upita još jednom:
– Ko ste vi?
– Pa dobro, zovem se Azazelo, ali to vam svejedno ništa ne govori.
– A da li biste mi rekli kako ste saznali za listove i moje misli?
– Neću da kažem – hladno odgovori Azazelo.
– Ali vi nešto znate o njemu? – molećivo šapnu Margarita.
– No, recimo da znam.
– Preklinjem, recite samo jedno…. da li je živ? … Ne mučite me!
– No, živ je, živ – nerado se odazva Azazelo.
– Bože! …
– Molim vas, bez uzbuđenja i uzvikivanja – namršteno reče Azazelo.
– Oprostite, oprostite – mrmljala je sada pokorno Margarita – naravno, naljutila sam se na vas. Ali, složićete se, kad neko na ulivi poziva ženu nekud u goste…Nemam predrasuda, uveravam vas – Margarita se nesvesno nasmešila – ali nikada ne srećem nikakve strance, uopšte nemam volje da se sa njima upoznajem… a osim toga, moj muž… Moja tragedija je u tome što živim sa nekim koga ne volim… ali smatram nedostojnim da mu kvarim život… Od njega ništa osim dobra nisam videla…

Azazelo sasluša ovaj nepovezani govor s očiglednom dosadom i reče grubo:
– Zamolio bih vas da za trenutak ućutite.
Margarita poslušno zaćuta.
– Pozivam vas kod stranca koji je potpuno bezopasan. I neće ni živa duša znati za tu posetu. Eto, za to vam ja jamčim.
– A šta ću ja njemu? – ulagivački upita Margarita.
– To ćete saznati kasnije.
– Razumem… Treba da mu se podam – reče Margarita zamišljeno.

Ovo Azazelo nekako nadmeno proprati sa ”hm” i odgovori ovako:
– Uveravam vas da nema žene na svetu koja to ne bi poželela – smešak iskrivi Azazelovu njušku – ali, razočaraću vas, toga neće biti.
– Kakav je to stranac!? – smete se Margarita i uzviknu tako glasno da se prolaznici okrenuše prema njoj. – Kakvog ja interesa imam da idem kod njega?
Azazelo se naže prema njoj i značajno šapnu:
– No, interes je veoma veliki… iskoristićete priliku…
– Šta!? – uzviknu Margarita i razrogači oči. – Ako vas dobro razumem, vi aludirate na to da tamo mogu saznati nešto o Njemu?
Azazelo ćutke potvrdi glavom.
– Idem! – silovito uzviknu Margarita i uhvali Azazela za ruku.

– …znam na šta pristajem. Ali pristajem na sve zbog Njega, zato što se ničemu više na ovome svetu i ne nadam….
_________________________________
On se okrenu Margariti: – Dakle, to se ne računa, jer ja nisam ništa učinio. Što želite za sebe? Nastupila je tišina i prekinuo ju je Korovjov koji je prošaputao na Margaritino uho:
– Dijamantna donna, ovaj put vam savjetujem da budete razumniji! Inače fortuna može promaknuti.
– Želim da mi se sada, ovog časa, vrati moj ljubljeni majstor – rekla je Margarita i njezino je lice unakazio grč. Tada je u sobu banuo vjetar tako da je polegao plamen svijeća u svijećnjacima, teški zastor na prozoru se pomakao, prozor se otvorio i u dalekoj visini pojavio se puni ali ne jutarnji nego ponoćni mjesec. S prozorske daske legla je na pod zelenkasta marama noćnog svjetla i u njemu se pojavio noćni Ivanuškin gost koji se nazvao majstorom. Bio je u svojoj bolničkoj odjeći – u ogrtaču, papučama i crnoj kapici s kojom se nije rastajao. Njegovo neobrijano lice iskrivila je grimasa, on je luđački plašljivo pogledavao na plamen svijeće, a mjesečeva bujica kipjela je oko njega. Margarita ga je odmah prepoznala, zajauknula, pljesnula rukama, i potrčala k njemu. Ljubila ga je u čelo, u usta, stiskala se uz bodljikavi obraz, i dugo susprezane suze tekle su sada u potocima po njezinu licu. Izgovarala je samo jednu riječ, besmisleno je ponavljajući:
– Ti. . . ti. . . ti. . .
Majstor ju je odmaknuo od sebe i prigušeno rekao:
– Ne plači, Margot, ne muči me, ja sam teško bolestan – uhvatio se rukom za prozorsku dasku kao da se sprema da skoči na nju i bježi i gledajući prisutne povikao:
– Bojim se, Margot! Opet su počele moje halucinacije …
Ridanje je gušilo Margaritu, šaptala je daveći se riječima:
– Ne, ne, ne. . . ne boj se ničega. . . ja sam s tobom . . . ja sam s tobom …Korovjov je spretno i neprimjetno primakao majstoru stolicu i on je na nju sjeo, a Margarita se bacila na koljena, priljubila se uz bok bolesnika i tako zamrla. U svojem uzbuđenju nije primijetila da nije više naga, na njoj je sada bio crni svileni plašt. Bolesnik je spustio glavu i stao gledati u zemlju mrkim bolnim očima.
– Da, – progovorio je poslije šutnje Woland – dobro su ga udesili. – Naredio je Korovjovu: – Daj, viteže, ovom čovjeku da nešto popije. Margarita je nagovarala majstora drhtavim glasom:
– Pij, pij! Bojiš se? Ne, ne, vjeruj mi da će ti pomoći! Bolesnik je uzeo čašu i popio što je bilo u njoj, ali je njegova ruka zadrhtala, i on je ispustio čašu koja se kod njegovih nogu razbila.
– To donosi sreću, sreću! – prošaputao je Korovjov Margariti. – Pogledajte, on već dolazi k sebi. Zaista, bolesnikov pogled više nije bio tako divlji i nemiran.
– Zar si to ti, Margot? – upitao je mjesečev gost.
– Ne sumnjaj, to sam ja – odgovorila je Margarita.
– Još! – zapovjedio je Woland.
Nakon što je majstor ispraznio drugu čašu, njegove su oči postale žive i prisebne.
– Eto, to je već druga stvar – rekao je Woland zažmirivši
– Sada ćemo porazgovarati. Tko ste vi?
– Sada nisam nitko – odgovorio je majstor i smiješak je iskrivio njegova usta.
– Odakle dolazite?
– Iz doma boli. Ja sam duševni bolesnik – odgovorio je došljak. Te riječi Margarita nije podnijela i ponovo je zaplakala. Zatim je, obrisavši suze, povikala:
– Strašne riječi! Strašne riječi! On je majstor, messire, ja vas u to uvjeravam! Izliječite ga, on je toga vrijedan!
– Znate li s kim sada razgovarate? – upitao je Woland pridošlicu. – Kod koga se nalazite?
– Znam – odgovorio je majstor – moj susjed u ludnici bio je neki dječak, Ivan Bezdomni. On mi je pripovijedao o vama.
– Dakako, dakako – odazvao se Woland – imao sam zadovoljstvo da sretnem tog mladića na Patrijaršijskim ribnjacima. On samo što nije mene samoga doveo do ludila dokazujući mi da me nema. Ali vi vjerujete da sam to zbilja – ja?
– Treba vjerovati – rekao je pridošlica – ali, dakako, bilo bi mnogo bolje smatrati vas plodom halucinacije. Oprostite mi – trgnuvši se, dodao je majstor.
– Pa što, ako je bolje, onda smatrajte – ljubazno je od govorio Woland.
– Ne, ne! – preplašeno je govorila Margarita i tresla majstorovo rame. – Dođi k sebi! Pred tobom je zaista on! Mačak se i sada upleo:
– A ja sam zaista nalik na halucinaciju. Skrenite pažnju na moj profil na mjesečini. – Mačak je stao u mjesečev trak i htio je još nešto dodati, ali su ga zamolili da šuti i on je odgovorio: – Dobro, dobro, šutjet ću. Bit ću šutljiva halucinacija – i zašutio je.
– Recite, zašto vas Margarita zove majstorom? – upitao je Woland. On se podsmehnuo rekao:
– To je oprostiva slabost. Ona ima suviše visoko mišljenje o romanu koji sam napisao.
– Roman o čemu?
– Roman o Ponciju Pilatu. Tada su opet poskočili i zanjihali se jezičci svijeća, zveknulo je posuđe na stolu. Woland se gromoglasno nasmijao, ali se nitko nije uplašio niti začudio tom smijehu. Behemot je čak zapljeskao.
– O čemu? O čemu? O kome? – progovorio je Woland i prestao se smijati. – I to sada? To je potresno! Zar niste mogli pronaći drugu temu? Dajte da vidim. – Woland je pružio ruku s dlanom nagore.
– Na žalost to ne mogu učiniti – odgovorio je majstor
– zato što sam ga spalio u peći.
– Oprostite, ne vjerujem – odgovorio je Woland – to je nemoguće, rukopisi ne gore. – On se okrenuo Behemotui rekao:
– No, Behemote, daj ovamo roman. Mačak je odmah skočio sa stolice i svi su opazili da je sjedio na debelom svježnju rukopisa. Gornji primjerak mačak je uz poklon predao Wolandu. Margarita je zadrhtala i povikala, ponovo uzbuđena do suza:
– Evo ga, rukopis! Evo ga! Pritrčala je Wolandu i oduševljeno dodala:
– Svemogući, svemogući! Woland je uzeo u ruke pruženi primjerak, okrenuo ga, stavio na stranu i šutke, bez smiješka, zagledao se u majstora. Ovaj je ne zna se zašto pao u tugu i nemir, podigao se sa stolice, savio ruke i, okrenuvši se prema dalekom mjesecu, drhtureći počeo mrmljati:
– Ni noću, uz mjesečinu, nemam mira… Zašto su me uznemirili? O bogovi, bogovi… Margarita se uhvatila za bolnički ogrtač, priljubila se k njemu i sama počela mrmljati, tužna, u suzama:
– Bože, zašto ti ne pomaže lijek?
– Ništa, ništa, ništa – šaptao je Korovjov vrteći se oko majstora – ništa, ništa… Još čašicu, i ja ću s vama za društvo … I čašica je namignula, zablistala na mjesečini i pomogla. Majstora su posjeli natrag i bolesnikovo lice poprimilo je mirniji izraz.
– No, sad je sve jasno – rekao je Woland i kucnuo dugim prstom po rukopisu.
– Savršeno jasno – potvrdio je mačak zaboravivši svoje obećanje da će biti šutljiva halucinacija – sad mi je glavna linija tog opusa jasna skroz naskroz.

_________________________