I stvarno dugo, njega nije bilo.

A na duši mojoj, to se već odavno snilo.

Nije bilo čoveka tog, ni dodira njegovog.

Osećala nisam ništa baš.

 

Borila se sa sobom nisam.

Čak ni tugu osetila, već jednostavno

nisam ništa.

Ostavila sve gde jesam.

 

Potrajalo i to dugo.

Al’ ne beše ni to nešto drugo

već jednostavno bude ono prvo, s’ tugom.

I na kraju opet ništa.

 

Pustila se samo, u razmišljanje znano.

Da na silu ništa ne može i da sve to

dolazi onako, samo i ispod kože.

Da zapravo srcem sve se lepo može.

 

Ali to uvek dolazi samo i ispod kože!

 

 

Dunja Popović